Svako jutro ustaje u šest, spremi se na brzinu, poljubi ćerkicu i napušta svoj dom sa belim tepisima. Iz naselja Mala pruga (blizu Zemun polja), tačno u 7:30 stiže u centar grada, u Ličku 1. Oblači čađavo radno odelo i namešta crnu plišanu kapu. Uzima štoser i sa svojim “pajtosima” kreće u čišćenje beogradskih dimnjaka.

Dvadesetosmogodišnja Jasmina Dinić jedina je žena u Beogradu koja se bavi ovim poslom.

- Ma i nije tako teško biti dimničar. Koliko je muški, toliko je i ženski posao. U stvari, to ne može da radi bilo koja žena, ali neka kao ja sigurno bi izdržala – objašnjava Jasmina. – Trpim sve moguće psovke i muške priče, a i sama sam počela da se okrećem za zgodnim ženskama.

U ovom poslu Jasmina je već četiri godine. Rođena je u Prištini, gde je završila srednju saobraćajnu školu. Posao dispečera, šefa voznog parka ili konduktera nije mogla da nađe u rodnom gradu, pa je pre šest godina spakovala stvari i uputila se ka Beogradu. Tada nije ni znala da postoje profesionalni dimničari.

- Jedini razlog zbog kojeg sam došla u Beograd, je taj što sam tražila posao. Slučajno sam jednom na televiziji čula kako se traže dimničari. Pomislih kako je bolje da radim za bilo koju državnu firmu, jer neću bre da radim kod privatnika, i tako sam otišla na razgovor. Prošla sam sve potrebne preglede i testove i evo, danas šetam po beogradskim krovovima – priča Jasmina. U početku nije ni znala kako je to rizičan posao, i prljav.

Samouvereno se vere po krovovima. Dok čisti dimnjak voli da razgleda panoramu Beograda, jer kao što i sama kaže: “Ujutro, sa ove visine, Beograd je divan”.

Na tramvajskoj stanici naroda, čini se, nikad više nego tog jutra. Jasmina drži “štanglu” dugačku koliko i ona sama, sa metalnom četkom na kraju. Treba sačekati tramvaj, a onda očistiti kotao u Osnovnoj školi “Vojvoda Mišić”. “Nemamo ni naš prevoz. Osmehneš se kondukteru i on te pusti da se voziš za džabe. Uostalom, niko neće da dira ženu odžačara – ona donosi duplu sreću” smeje se Jasmina.

U prepun tramvaj Jasmina ulazi, sa sve štanglom. Kreću komentari, ali ne oni poput “gde se ti sa tom močugom guraš”, već “e dete moje, kada bi mogla malo ovaj gradski prevoz da pročistiš”.

Pored dimnjaka, Jasmina pravi pauzu, prepušta deo posla kolegama. Čađavim rukama pali cigaretu, a misli je vode ka domu sa belim tepisima i dvogodišnjoj ćerki Teodori.

U elitnim naseljima Dedinje i Senjak, kažu odžačari, svašta možeš da vidiš.

- Jedan urednik s televizije mi već dve godine duguje 300 dinara, a u stanu… nameštaj ko iz snova, bazen… ma, znaš kakve perverzije… Ja mu očistio odžak, a on ništa… - priča jedan od dimničara.

Jednom prilikom kada je bio kod nekog, kako ga on naziva, mafijaša, samo što nije “svisnuo” od straha.

- Stojimo kolega i ja ispred kuće, a ona… ne možeš da zamisliš kako je ogromna. Osmotrim oko sebe i vidim nema kamera, pomislim, a što je najgore i kažem: “Brate, ovog ćemo da ošišamo. Sigurno je neki budža.” Otvori nam neki čovek i prstom, onako odsečno, pokaza pravac. U sobi stoji tip, shvatamo da je gazda kuće: “Momci, ja niti sam ovca, a bogami nisam ni za šišanje”. A na ekranu metar sa metar ja i kolega sa sve tonom!


Izvor: „Žena“