Ulica Lička 1A Beograd. U zgradi, preko puta Ekonomskog fakulteta, sa prednje strane, i autobuske stanice bočno, smešteno je jedno od dva odeljenja preduzeća „Dimničar“. U podrumskim prostorijama kuće, u sedam ujutro, posle prve kafe i oblačenja uniforme – počinje radni dan za 25 dimničara i jednu dimničarku. Jednu, jedinu u Beogradu – Jasminu Januz.

Mlada, oniža, ali ojaka, student prava na prištinskom Univerzitetu, dvadesetogodišnja Jasna je odskora žitelj glavnog grada.

- Kada sam se prijavila na konkurs, prvo sam pitala da li smeta što sam žena. Problema nije bilo, ostale uslove sam ispunjavala...i tu sam gde sam – priča smejući se Jasmina. – Svi su se čudili mojoj odluci. Roditelji su negodovali, protivili se i, na kraju pomirili. Vele „neka proba, a kada se malo nagaravi, možda će poželeti i studije da nastavi“.
- Nije mi baš bilo svejedno, kada sam se prvi put popela na krov – priča Jasna – Ali, strah je kratko trajao, svidelo mi se i sada obožavam visinu.

Radni zadaci odžačara su često i pod zemljom, kada čiste kanale kojima se do dimnjaka odvode razni dimni gasovi iz kotlova za grejanje. Kanali zadaju i najviše muka odžačarima, jer se u njima teško diše, a maske gotovo da im još više otežavaju posao. Gar se uvuče pod nokte, u uši, nataloži na licu, rukama, uniformi. Ne može se oprati jednim kupanjem.

- Jeste teško, ali i kolege se trude da me zaštite. Uvek mi priteknu u pomoć. Napravili su mi i posebnu kabinu za tuširanje i ormarić za garderobu – hvali se Jasna.

Ne mogu ni oni za nju da se požale, jer ne odbija nijedan zadatak (kažu: „Za Jasminu? Gde god treba – nema problema“). Kada su je pozvali da pođe sa njima da igra fudbal na „DIF-u“ (jednom nedeljjno) krenula je – od prve...


Izvor: „nedeljna Borba“