Kada vide odžačara, ljudi se spontano hvataju za dugme, da bi im to donelo sreću. A kada vide odžačarku Jasminu Dinić, jedinu koja se u Beogradu bavi ovim poslom – hvataju se za glavu i trljaju oči, ne verujući da dobro vide.

Ako je Valentina Terješkova mogla da poleti u kosmos, a žene širom sveta da s uspehom rade razne odgovorne poslove – zašto jedna dama  ne bi mogla da bude –  dimničar? Tako rezonuje Jasmina Dinić, jedina odzačarka u našoj zemlji. Svesna da se bavi neuobičajenim pozivom za žene, priča kako je sve počelo:

– Iako sam rođena u Prištini i u njoj završila srednju saobraćajnu školu, oduvek sam priželjkivala da odem u veliki grad. To se i dogodilo kad sam, u potrazi za poslom, došla u Beograd. Kako nisam odmah mogla da se zaposlim, odlučila sam da probam da se upišem u Višu školu unutrašnjih poslova, ali nisam primljena. Uspešnija sam bila na pravima, ali nisam postala pravnik, nego – pripravnik. I to za – dimničara. Što da ne, i to je posao kao i svaki drugi. Kako se dimničar ne može biti bez odgovarajuće škole, upisala sam srednju mašinsku, odsek energetskih postrojenja. Čim sam primljena, počela sam da učim zanat.

Dimničarski posao, osim čišćenja odžaka, podrazumeva još mnogo toga, recimo čišćenje kuhinjskih I hotelskih ventilacionih uređaja, kotlova u velikim fabrikama. Ima tu svega. I rizika, naravno. Zbog isparavanja raznih hemikalija, udisanja gareži, prašine i zato što se radi na visini. 

– Već prve godine okliznula sam se sa jedne četvorospratnice! Zadržala sam se uhvativši se za gromobran. Imala sam sreće, ali od tada veoma vodim računa da mi se nešto slično ne dogodi. Ovaj posao se još radi na starinski način, kao nekada. Malo ko se vezuje kad se popne na krov. Kad je zaleđeno ili klizavo posle kiše, izbegavamo da se penjemo. Jer, visina je – visina. Ni nas odžačare ne prati uvek sreća.

Od alata dimničari koriste čeličnu sajlu, štoser, pa takozvani cipiling, žicu dugu metar i po, štangle za čišćenje kotlova, pumpe visokog pritiska za odmašćivanje ventilacionih uređaja, portfise za odžake… Neophodni su im i šrafcigeri, odvrtači, ključevi, špahtle za struganje...

Zanimalo nas je kako se prema jedinoj koleginici odnose kolege.

– Uglavnom misle da to baš i nije posao za ženu. Pre mene je jedna žena izdržala tri meseca i pobegla. A ja sa njima delim ovaj „čađavi” hleb već deset godina. Pomognu mi tu i tamo kad ne mogu da odvrnem neki šraf koji se zapekao, ostalo radim sama.

Pitamo kako reaguju roditelji, suprug, deca, prijatelji...

Majka nije  bila oduševljena Jasmininim pozivom, dok je otac podržavao. Za njega je svaki pošten posao bio dobar. Od supruga je oduvek imala  punu podršku, a pogotovu otkako je i on postao dimničar. Kćerka ne voli kad nije doterana i kad su joj ruke i lice garavi. Nokte ne može da pusti, ruke su joj hronično crne, jedva uspeva da ima sređenu frizuru.

– Ipak volim svoj posao. Komunikativna sam, vesela, volim da se družim sa ljudima. To je lepši deo moje profesije. Posle prvih začuđenih pogleda  i pitanja: „Dobro, dete, zar baš moraš ti, žensko čeljade, da se vereš po krovu?”, atmosfera postaje prijatnija, uspostavi se bliskost.

Teži deo je što ima mnogo fizičkog napora, pešačenja, penjanja, udisanja hemikalija... U ovom poslu se stari brže nego u nekom drugom. 

Ako bi morala da se ponovo opredeljuje, kaže da bi bila instruktor vožnje ili taksista. Znači opet neko muško zanimanje, zaključujemo.

– Ne, nego jedno od mnogih muških koje su i žene prisvojile, ispravlja nas Jasmina koja se nedavno pojavila i na nemačkoj televiziji. Da li na svoj posao gleda kao atrakciju?

– Ne, nego samo na nešto što je drugačije, rekla je na kraju. 


Izvor: „Politika“